LEJDI MARMOLADA - PUNTA PENIA (3343m) - 08.06.2007.
Ekipa: Tomi, Filip, Zrinka i Zdenko
..."Tebi pa, kraljevski Montaž, naj se še enkrat zahvalim, preden te pozdravim v slovo. Kaj si mi bil in kaj si mi še, tega pač nihče ne bo nikdar dodobra doumel in vedel. Poznaš mene in načrtno delo, ki sem ga opravil na tebi. Igrala se nisva. Ti nisi gora, s katero bi se smel igrati. V svojih opisih sem ti privoščil tako malo okrasja. Le preprosto sem pripovedoval o tebi, cvetja ti nisem trosil. Saj tebi ka takega ni treba. Ti si vendar tako velik! Vzvišen nad vse slavospeve, ki ti jih more zapeti zemljan, se blešči sij tvoje moči in mogočnosti. Bom še kdaj stal na tvojemu temenu? Ko me ne bo več, nakloni mojemu imenu skromen prostorček na ponosnem severnem pročelju svojih sten, moje srce pa shrani visoko v svoje prelepe skale!"
Dr. Julius Kugy
Ideja o usponima na dva ili tri vrha zbog radi produženog vikenda bila je jedna od onih od kojih vam srce brže lupa, a oči sjaje sjajnije od tisuće zvijezda...
Kasnije se ispostavilo da je ideju krojila i svojim putem usmjeravala ne baš sjajna prognoza.
No, Onaj koji je toliko sjajio u našim snovima i želja je već dugo... i dalje ostaje prvi... Iako nas je prognoza vodila, "malčice" smo zažmirili na oblačiće i mogućnost pljuskova...
Subota... Zapadne Julijske alpe...
Krenusmo od Riffugio Giacomo Di Brazza (1660m) prekrasnom dolinom u kojoj su svoju igru igrale obitelji kozoroga i parovi svizaca, te veličanstvenim siparima u stijenu Montaža (2753m)... Ovdje srećemo nekolicinu planinara koji se već vraćaju sa vrha ili odustaju... Dvojica njemaca upozoravaju nas na dva strma snježišča na putu kao moguću teškoću, te dosta li-la prognozu i oblake koji se svako malo navlače nad vrh Montaža... Dva od četiri talijana koji su krenuli prema gore, odustaju od daljnjeg uspona... Jedan od njih, sa širokim osmijehom na licu govori: "Danas jednostavno nije moj dan za Montaž"... I doista, naš zaključak bio je da je najpametnije vratiti se u dolinu i negdje se dobro najesti...
Ali noge krenule u drugom smjeru... prekrasne stijene, nevjerojatni oblici... prošli i jedno i drugo snježišče o kojima su govorili njemci... ponovo sipari... na dvadesetak minuta pod vrhom, nadomak Pipanovih ljestvi uhvatila nas desetminutna tuča koja se izmijenila sa laganom kišom...
Za nas... taj dan... uspon je upravo tu i završio... stezalo je srce pri kasnijim pogledima prema vrhu... neko vrijeme bio je i u suncu... pa opet oblaci... nekada bijeli i laki, nekada tamni i teški... No, mi smo sigurno kretali prema dolini...
On je ostao želja... On je ostao u Kugyevoj pjesmi... Prekrasan iz doline... Još ljepši i veličanstveniji što si mu bliže... Neki drugi, neki naš dan... sigurno ćemo se sresti... SLIKE
Ekipa: Tomi, Filip, Zrinka i Zdenko
..."Tebi pa, kraljevski Montaž, naj se še enkrat zahvalim, preden te pozdravim v slovo. Kaj si mi bil in kaj si mi še, tega pač nihče ne bo nikdar dodobra doumel in vedel. Poznaš mene in načrtno delo, ki sem ga opravil na tebi. Igrala se nisva. Ti nisi gora, s katero bi se smel igrati. V svojih opisih sem ti privoščil tako malo okrasja. Le preprosto sem pripovedoval o tebi, cvetja ti nisem trosil. Saj tebi ka takega ni treba. Ti si vendar tako velik! Vzvišen nad vse slavospeve, ki ti jih more zapeti zemljan, se blešči sij tvoje moči in mogočnosti. Bom še kdaj stal na tvojemu temenu? Ko me ne bo več, nakloni mojemu imenu skromen prostorček na ponosnem severnem pročelju svojih sten, moje srce pa shrani visoko v svoje prelepe skale!"
Dr. Julius Kugy
Ideja o usponima na dva ili tri vrha zbog radi produženog vikenda bila je jedna od onih od kojih vam srce brže lupa, a oči sjaje sjajnije od tisuće zvijezda...
Kasnije se ispostavilo da je ideju krojila i svojim putem usmjeravala ne baš sjajna prognoza.
No, Onaj koji je toliko sjajio u našim snovima i želja je već dugo... i dalje ostaje prvi... Iako nas je prognoza vodila, "malčice" smo zažmirili na oblačiće i mogućnost pljuskova...
Subota... Zapadne Julijske alpe...
Krenusmo od Riffugio Giacomo Di Brazza (1660m) prekrasnom dolinom u kojoj su svoju igru igrale obitelji kozoroga i parovi svizaca, te veličanstvenim siparima u stijenu Montaža (2753m)... Ovdje srećemo nekolicinu planinara koji se već vraćaju sa vrha ili odustaju... Dvojica njemaca upozoravaju nas na dva strma snježišča na putu kao moguću teškoću, te dosta li-la prognozu i oblake koji se svako malo navlače nad vrh Montaža... Dva od četiri talijana koji su krenuli prema gore, odustaju od daljnjeg uspona... Jedan od njih, sa širokim osmijehom na licu govori: "Danas jednostavno nije moj dan za Montaž"... I doista, naš zaključak bio je da je najpametnije vratiti se u dolinu i negdje se dobro najesti...
Ali noge krenule u drugom smjeru... prekrasne stijene, nevjerojatni oblici... prošli i jedno i drugo snježišče o kojima su govorili njemci... ponovo sipari... na dvadesetak minuta pod vrhom, nadomak Pipanovih ljestvi uhvatila nas desetminutna tuča koja se izmijenila sa laganom kišom...
Za nas... taj dan... uspon je upravo tu i završio... stezalo je srce pri kasnijim pogledima prema vrhu... neko vrijeme bio je i u suncu... pa opet oblaci... nekada bijeli i laki, nekada tamni i teški... No, mi smo sigurno kretali prema dolini...
On je ostao želja... On je ostao u Kugyevoj pjesmi... Prekrasan iz doline... Još ljepši i veličanstveniji što si mu bliže... Neki drugi, neki naš dan... sigurno ćemo se sresti... SLIKE
Kasnije u autu... Tomi(koji)slav(i) me pita:"Mama, meni nije jasno... a zašto ljudi zapravo planinare?" Odgovaram mu protupitanjem: "Tomi, a zašto TI planinariš?"
Njegov odgovor je bio: "Tak..."
Kao što sam mu i tada rekla - ""tak" je dovoljno dobar razlog"...
Dovoljno dobar razlog i za uspon... nekima drugi puta... njemu prvi puta... u petak... na Punta Peniu (3343m)... Ovaj puta označenom stazom do doma Pian de Fiaconi (2650m) koji je upravo taj dan otvorio svoja vrata... Snijegom, među ledenjacima po kojima su se svako malo obrušavale lavinice (manje i veće) do stijene, te ponovo ledenjakom pokrivenim slojem snijega... sve do vrha na kojemu je ovaj puta bilo više snijega nego u drugom mjesecu o.g.
Tomijev prvi tritisućnjak...
Njegov odgovor je bio: "Tak..."
Kao što sam mu i tada rekla - ""tak" je dovoljno dobar razlog"...
Dovoljno dobar razlog i za uspon... nekima drugi puta... njemu prvi puta... u petak... na Punta Peniu (3343m)... Ovaj puta označenom stazom do doma Pian de Fiaconi (2650m) koji je upravo taj dan otvorio svoja vrata... Snijegom, među ledenjacima po kojima su se svako malo obrušavale lavinice (manje i veće) do stijene, te ponovo ledenjakom pokrivenim slojem snijega... sve do vrha na kojemu je ovaj puta bilo više snijega nego u drugom mjesecu o.g.
Tomijev prvi tritisućnjak...
SLIKE
BRAVO TOMI!
Nema komentara:
Objavi komentar